Varijacije na Ćopićevu Jeretičku priču
Oveća vila, na raskršću Knez Miloševe i Nemanjine ulice, pribijena tik uz ulicu i otvorena prema moru demonstranata koji upravo prolaze. Građena je za vreme stare, trule, nenarodne… itd. Jugoslavije.
Ugaona pozicija monumentalne zgrade naglašena je kupolom, oivičenom masivnim pilistrima. Između pilistara su prozori, a iza prozora ministar.
Stoji u prostranom i hladnom ministarskom kabinetu, viri iza zavese i razmišlja hoće li koloni demonstranata konačno videti kraj. Mislio je da će se dosađivati na poslu kao i obično, ali…
Sad zamišljeno ćuti i gleda. Sa jedne strane, srce ga vuče tamo, među narod. Setio se svojih mladalačkih borbi i demonstracija.
Sa druge strane, sve mu se čini da će izgubiti nešto od vlastite veličine ako se umeša među svetinu. Ovako izdvojen od mase izgleda sam sebi mnogo važniji, vredniji i mudriji– izabran čovek!
Ma kakvo srce prekorio se, ko se još vodi srcem. Bilo mu je lepo kao mladom demonstrantu, ali je još tada potajno maštao o svim mogućnostima koje će mu opoziciona borba pružiti. Naučio se gledajući starije oko sebe koji su svoje borbe dobro naplatili.
Prisetio se kako je tokom demonstracija jurio svoj odraz prolazeći pored izloga i prozora, pa zagledan u njega maštao. Najpre je maštao kako je postao lokalni funkcioner, odbornik u skupštini grada, pa član gradskog veća. Pa se potom dobro oženio, po mogućstvu rođakom nekog ministra, pa potom postao i sam ministar, pa predsednik vlade, pa predsednik umesto…
Kao da ga je zadnja misao uplašila pa se strese i navuče zavesu. Ne može više da ih gleda, imao je tako velike planove, a sad postoji šansa da mu neki drugi mladi demonstranti sve pokvare.
–Je l’ šetaju još?– upita mlada sekretarica dok je ulazila u kabinet
–Šetaju…– odgovori ministar zamišljeno. Pogledao je sekretaricu i pomislio Tvoji vršanjci se ubiše od šetnje, a tebe šofer vozi na fakultet. I šta ti fali?
–Neka šetaju, valjda će se umoriti– dodao je i krenuo ka radnom stolu da otkuca tvit.