Sećanja na Milana Pecu Petronijevića (1950 – 2024)

Dana 14. novembra 1950. godine, u Čačku je rođen jedan od legendarnih čačanskih košarkaša, a kasnije košarkaški trener i sportski funkcioner Milan Peca Petronijević
Porodica Petronijević poreklom je iz sela Prijevora kod Čačka. Milanov otac i majka, Momir i Julka Petronijević, preselili su se u Čačak 1949. godine. Nastanili su se u Obilićevoj ulici u Čačku gde im se 14. novembra 1950. godine rodio sin Milan, a potom i ćerka Svetlana koja je preko 30 godina predavala matematiku u čačanskoj Mašinskoj školi. Milan Peca Petronijević završio je u Čačku Osnovnu školu “Milica Pavlović”, a potom i čačansku Gimnaziju. Potom je upisao Višu ekonomsku školu, ali je nije završio zbog dugogodišnjeg aktivnog bavljenja košarkom. Milan je kao dete prvo voleo i igrao fudbal, tako da je košarku počeo da trenira prilično kasno, tek sa 15 godina, i to kod Miodraga Marjanovića Marjana. Ubrzo je postao član prvog tima KK Železničar iz Čačka. U to vreme je čuveni trener Predrag Prevo Vučićević (1937-2002) koji je Železničar trenirao 22 godine podmladio tim Železničara sa Milanom Petronijevićem, braćom Strugarević, Krivokapićem, Vujoševićem, Matovićem, Spasovićem i Raškovićem, koji su igrali uporedo sa starijim igračima, braćom Joksić, Stojanom Kačarom, Smiljanićem i Cicvarićem. Krajem šezdesetih godina XX veka u prvom timu su pored Pece Petronijevića bili Dragan Kićanović, Vukašin Spasović, Miloš Bohinjac, Zoran Biorac, Raško Rašković, Predrag Timotijević, Dragan Vuković, a sredinom sedamdesetih Vlade Androić, Rade Šljivić, Milan Kurćubić, Draško Vučetić, Savo Kovačević, Dragan Ranitović i niz drugih igrača.

Milan Peca Petronijević je za KK Železničar odigrao ukupno 12 prvenstava, od 1967. do 1979. godine. Zbog visine je najpre igrao na poziciji centra, da bi kasnije igrao na pozicijama krila, beka i plejmejkera. Uporedo sa igranjem za seniorski tim, Milan Petronijević je u sezoni 1969/1970. sa juniorima Železničara osvojio prvo mesto u Srbiji. Bio je prvi strelac na završnom turniru koji je organizovan u Čačku. Žele je tada pobedio favorizovani Partizan i Radnički iz Beograda, potom i Slogu iz Kraljeva. Prethodno su na polufinalnom turniru u Užicu pobedili domaću Slobodu i Crvenu zvezdu. Bila je to prva titula koja je Žele osvojio. Sa seniorima Železničara Milan Peca Petronijević osvojio je 1976. godine prvo mesto u Drugoj saveznoj košarkaškoj ligi Jugoslavije i učestvovao je na kvalifikacijama za ulazak u Prvu ligu. Iako nisu uspeli, košarkaši Železničara potvrdili su da je košarka zaista najvažniji sport u Čačku. U svojoj dvanaestogodišnjoj igračkoj košarkaškoj karijeri Milan Petronijević postigao je oko 3.400 koševa za Žele. Pored Miodraga Marjanovića, Dragana Kićanovića, Radoslava Šljivića i Radisava Ćurčića ušao je u Želovu “idealnu petorku” svih vremena.

Posle igračke karijere Peca je najpre je bio sekretar KK Železničara (1978-1989), a zatim i trener. Zapravo, trenerskim poslom počeo je da se bavi još davne 1972. godine dok je bio igrač. Tada je počeo rad sa mlađim kategorijama igrača. Bio je i polaznik trenerskog kursa u Kalni kod Knjaževca 1974. godine, zajedno sa kasnije veoma poznatim i uspešnim trenerom Božom Maljkovićem. Milan Peca Petronijević zamenio je Predraga Preva Vučićevića na mestu trenera prvog tima Železničara 1989. godine. Taj posao obavljao je u više navrata u perodima 1989-1993., 1998-2007. i 2008-2010. Pauze u treniranju KK Železničar provodio je najpre kao pomoćni trener KK Borac iz Čačaka u periodu 1993-1997., a zatim i kao prvi trener u periodu 1997-1998. Ostalo je zapisano da je vodio tim KK Borac na zabavnoj manifestaciji “Košarkaški maraton” održanoj u julu 1994. godine. To je bio svojevrsni košarkaški karneval, tokom koga su košarkaši Borca puna 24 sata igrali sa Železničarem koga je tada vodio Miloš Bohinjac. Na kraju je Borac pobedio rezultatom 1677:1658.

Trenerski rad sa mlađim kategorijama košarkaša Železničara koje je vodio uporedo sa treniranjem seniorskih ekipa doneo je najviše uspeha Milanu Peci Petronijeviću. Trenirao je mladi tim Železničara koji je 1982. igrao finale Kupa Jugoslavije. Iste 1982. godine juniori Železničara pod njegovim vođstvom bili su treći u Srbiji, kadeti su 1986. godine bili finalisti prvenstva Srbije, a juniori su 1988. godine postali prvaci Srbije i vicešampioni Jugoslavije.

Milan Peca Petronijević trenirao je oko 1.000 dečaka iz Čačka i okoline i na taj način ostavio zaista neizbrisiv trag u istoriji sporta svoga grada. Među mladim igračima koje je trenirao bio je i Radisav Ćurčić, jedini Čačanin koji je do sada zaigrao u NBA. Posle pola veka provedenih u košarci, u penziju je otišao 2015. godine. Proglašen je za trenera godine u Čačku 1988. godine. Od sportskih novinara Čačka 2011. godine dobio je i nagradu “za višedecenijski rad na terenu i oko terena”. Pre više od jedne decenije, 2011. godine, zajedno sa Radmilom Mišovićem i Zoranom Biorcem pokrenuo je ideju da se u Čačku osnuje Muzej košarke.

Milan Peca Petronijević oženio je Snežanu Kovačević, koja je uspešno igrala košarku za čačanski KK Borac, potom i za KK Voždovac iz Beograda. Aktivno igranje je napustila zbog studija prava koje je završila u Beogradu. Milan i Snežana dobili su dvoje dece. Ćerka Jelena postala je farmaceut i uspešno je igrala košarku za čačanski Gradac. Sin Dušan 11 godina je igrao košarku za čačanski Železničar. Danas radi kao IT inženjer. Dušan je oženio Jelenu Tomašević, koja je takođe igrala košarku i sa kojom je dobio dve ćerke.

Kao i prethodnih sedam decenija Milan Peca Petronijević, koga svi znaju kao upornog, doslednog i principijelnog čoveka, sa svojom najbližom familijom živeo je u porodičnoj kući u Ulici Cara Lazara u Čačku. Uživao je sa svojim unukama za koje se nadao da će poći stopma svog poznatog dede, bake i roditelja i postati uspešni sportisti i čestiti i poštovani ljudi.

S poštovanjem,
UDRUŽENJE ČAČANA U BEOGRADU

Čačanima, Želovcima, košarkašima i trenerima širom Srbije žao je što je otišao još jedan veliki čovek, ljudina, igrač i trener, Peca Petronijević. Još sećanja na Pecu:

Na sedamdeseti rođendan KK Železičar uručene su povelje zahvalnosti, srebrne i zlatne značke, zlatne plakete…Među dobitnicima priznanja našli su se Dušan Petronijević i legendarni Milan Peca Petronijević koji se juče preselio u večnost.

Čačanima, Želovcima, košarkašima i trenerima širom Srbije žao je što je otišao još jedan veliki čovek, ljudina, igrač i trener, Peca Petronijević.

Najviše, trinaest sezona, za Žele je odigrao Dragan Stanojević, slede Peca Petronijević, Miloš Bohinjac, Radoslav Šljivić, Predrag Panić…Najduži trenerski staž u Železničaru si imali Prevo Vučićević i Milan Petronijević.

Svojevremeno nam je veliki Milan Peca Petronijević, takođe jedan od igrača i trenera iz stare plejade kazao:

„Prvi značajan rezultat koji je „Žele“ postigao je osvojena juniorska titula prvaka Srbije, 1970. godine. Tada su igrali Kićanović, Biorac, Petronijević… Kićo i Biorac su igrali za kadetsku reprezentaciju Jugoslavije koju je vodio trener Mirko Novosel, a 1971. godine su doneli titulu prvaka Evrope. Žele je imao odlične mlađe selekcije jer je model po kome je klub sarađivao sa nastavnicima fizičkog vaspitanja u osnovnim školama bio više nego plodan. Kadeti su 1972. godine bili prvaci Jugoslavije i to je bila najveća titula u istoriji čačanskog sporta“, kazao je Petronijević.

Kada se kaže Peca pomisli se na Žele, ali i obratno. Zato ponavljamo članak koji smo svojevremeno pisali:

U proleće, 1949. godine jedna grupa železničara iz Čačka i okoline vredno je radila na čišćenju dela terena na kome su rasle topole i vrbe. Topole i vrbe su počupane, a zemljanu površinu je zamenila šljaka. Postavljeni su koševi sa tablama od lima. Na tom terenu su dočekani prvi gosti, juniori čačanskog Borca. Tako je nastalo „Želovo“ košarkaško igralište.

U isto vreme je nastao i KK Železničar, a jedan od prvih osnivača, igrača i trenera kluba je bio Milovan Vulović. Ubrzo je šljaku smenila betonska podloga na kojoj se igralo sve do sedamdesetih godina prošlog veka, da bi šezdeset i neke teren bio asfaltiran.

Ono što se nije menjalo još od nastanka igrališta su betonske konstrukcije koje su jedinstvene ne samo u Srbiji, već i šire. I dan danas predstavljaju zaštitni znak „Želovog“ terena.

Na „Želovom“ su pre sedamdeset godina počeli da se okupljaju dečaci iz celog grada, a igralište je vrlo brzo iznedrilo veliki broj dobrih igrača. Dovoljno je reći da su mogli da pariraju čačanskom Borcu koji je u to vreme bio jedan od boljih timova u regionu i zemlji.

„Želovo“ ne bi bilo to što je danas da nije imalo dobra rukovodstva kluba. Prvi predsednik je bio Đorđe Pejak koji je dao veliki doprinos klubu. Posle 1968. godine oformljene su nove Uprave gde su veliki doprinos dali Žiko Luković, Toma Ćirović, Žiko Nikić, Ljubomir Sikora, Dragan Filipović, Nebojša Jovanović, Miloš Velimirović, Dušan Vulović…

Po rečima Miloša Bohinjca, dugogodišnjeg igrača, trenera i funkcionera, KK Železničar je imao sjajne trenere. Jedan od njih je  Predrag Prevo Vučićević, sa kojim je košarka dobila jednu novu dimenziju jer nije bio samo trener, već i vaspitač. Vodio je klub koji je godinama bio na zavidnom nivou. Tu su i Milan Peca Petronijević, Aco Janjić, Ratko Joksić Tetreb…

„Želovo“ igralište je iznedrilo i veliki broj vrsnih košarkaša kao što su Dragan Kićanović, Radisav Ćurčić, NBA karijera, Vladimir Androić, prvi saradnik u Partizanu, najtrofejnijeg trenera Evrope Željka Obradovića, potom tu su Miodrag Marjanović Marjan, Radoslav Šljivić, Predrag Miloradović,  Milan Petronijević, Zoran Biorac, Nikola Mišović Rokli, Tomislav Đelošević Đamila, Boško Bugarčić, Stojan Kačar, Slobodan Medojević Medo,  Savo Kovačević, Draško Vučetić, Dražen Jeremić, Dobrilo Jojić, Zoran Radisavčević, Milan Smiljanić, Nikola Radmanovac,  Dragan Stanojević, Milutin Ječmenica Tuta,   Nikola Jovanović, Saša Savić, Nenad Bukumirović, Vladan Tutunović, Aleksandar Bjelić, Vojo Popović, Slobodan Radovanović, Milenko Radojičić, braća Zoran i Goran Zelenović, Dejan Tomašević, Ivan Gemaljević, Saša Ocokoljić, Dragan Basarić, Srđan Jeković svojevremeno pomoćnik Trifi u Zvezdi, Darko Peruničić  bio uspešni trener u zemunskoj Mladosti, Vlade Delevski, Blagoje Pavlović, Dejan Kolarević, Ivan Raketić, Aleksandar Đorđević bivši direktor BIA, Dejan Ranković, Miloš Pejanović, Ivan Dukanac, Nenad Bogdanović, Branko Jorović… Zanimljivo je da je „Žele“ imao igrače koji su bili reprezentativci iako klub nikada nije uspeo da uđe u Prvu „A“ Saveznu ligu. Uvek smo bili u vrhu prve „B“ lige, dva puta smo se borili za ulazak u Prvu „A“ ligu, ali oba puta smo izgubili sa pola koša i ostajali u nižem rangu“, podvukao je Bohinjac.

Milan Petronijević, takođe jedan od igrača i trenera stare plejade seća se „Želovih“ većih uspeha i sjajnih igrača.

„Prvi značajan rezultat koji je „Žele“ postigao je osvojena juniorska titula prvaka Srbije, 1970. godine. Tada su igrali Kićanović, Biorac, Petronijević… Kićo i Biorac su igrali za kadetsku reprezentaciju Jugoslavije koju je vodio trener Mirko Novosel, a 1971. godine su doneli titulu prvaka Evrope. Žele je imao odlične mlađe selekcije jer je model po kome je klub sarađivao sa nastavnicima fizičkog vaspitanja u osnovnim školama bio više nego plodan. Kadeti su 1972. godine bili prvaci Jugoslavije i to je bila najveća titula u istoriji čačanskog sporta“, kazao je Petronijević.

Dve godine kasnije su bili prvaci Srbije. Kapitensku traku je tada nosio Vladimir Androić. Juniorska selekcija je ponela titulu šampiona Jugoslavije 1976. godine , a igrači koji su bili zaslužni za njeno osvajane su bili Draško Vučetić, Vlade Androić, Savo Kovačević. Juniorske selekcije se mogu pohvaliti i osvajanjem trostruke titule prvaka Srbije. Kasnije, 1988. godine , „Želovi“ juniori su bili jugoslovenski vicešampioni, ispred Partizana i Olimpije, a prvo mesto je pripalo domaćem Zadru. Za tim „Žela“ su igrali Nenad Bukumirović, Saša Savić, Nikola Jovanović… a predvodili su ih treneri Bohinjac i Petronijević. Najbolji igrač turnira je bio „Želov“ centar Nikola Jovanović, ali je titula najboljeg, nakon glasanja, ipak otišla domaćem igraču, Arijanu Komazecu.

Retki su klubovi koji su svoj teren u ovakvom zdanju dočekali posle 70 godina postojanja. O čačanskoj košarci se priča sa velikim respektom. Čačak je imao KK Borac u Prvoj Saveznoj ligi i KK Železničar u Drugoj Saveznoj ligi. Pa, to nije imao ni jedan grad u Srbiji ne računajući Beograd. Veliki broj reprezentativaca je ponikao u KK Železničar iz Čačka. Za staru Jugoslaviju su igrali Dragan Kićanović, Dragan Đukić, Vlade Androić, Radislav Ćurčić, Branko Jorović… Juniorski reprezentativci su bili Dragan Kićanović, Zoran Biorac, Dragan Basarić, Ivan Gemaljević. Aleksandar Bijelić, Slobodan Radovanović, a za kadete su igrali Dragan Kićanović, Zoran Biorac i Draško Vučetić koji je nosio i kapitensku traku. Kasnijih godina za reprezentaciju Srbije igrali su Branislav Jovašević i Slobodan Zoćević. Svi su se pitali i čudili kako je moguće da iz jednog malog grada poniknu tako veliki asovi koji su stigli i do NBA lige, Radisav Ćurčić kao igrač, a  Darko Rajaković kao trener Toronta koji je asistirao Petronijeviću u Želu.

„Prvo sam “stažirao” kod čuvenog trenera Milana Pece Petronijevića, ali sam ubrzo dobio šansu da samostalno vodim kadete i juniore Borca. Usledio je prelazak u Beograd i višegodišnji rad sa mlađim selekcijama Crvene zvezde koji je urodio plodom, doneo mi je par titula u tadašnjoj državi. Zatim sam praktično bio prvi trener, neamerikanac, koji je dobio priliku da vodi jedan klub iz Razvojne i NBA lige. Nakon te dve godine glavni trener Oklahome Skot Bruks me pozvao u njegov tim. Ostao sam pomoćnik i nakon dolaska Bilija Donovana i to je bila već četvrta sezona u stručnom štabu Oklahome“, istakao je Rajaković.

Igrao je u Makabiju, uzeo više titula, Fenerbahčeu, a o košarkaškom terenu KK Železničar je rekao sledeće.

„Dovoljno je reći da je taj teren dao jednog od najboljih igrača svih vremena, Dragana Kićanovića. Da ne nabrajam ostale vrhunske igrače u to vreme“.

Bivši „Želov“ igrač, uslovno novije generacije, Saša Savić je prisećajući se košarkaškog terena kraj železničke stanice podvukao.

“ Mlađe selekcije „Žela“ su u vreme kada sam ja trenirao bile bolje od Borca. U Želu se počinjalo, a u Borac prelazilo. Ovaj teren i treneri su uvek imali poseban duh.“.

Sa njim se složio, sada takođe već bivši igrač Miloš Pejanović koji je dodao.

“ Kada sam igrao u mlađim selekcijama Žela, osvajali smo prvenstva Srbije. Bili smo u samom vrhu. Borac skoro da nije imao mlađu selekciju, a „Žele“ je bio bez konkurencije ne samo u Čačku, već i u Srbiji“.

Za KK Železničar je jednu sezonu igrao i proslavljeni Radmilo Mišović koji se godinu dana pre toga oprostio od košarke i KK Borac za koji je igrao. Da ne zaboravimo da je već afirmisani igrač Željko Obradović, budući reprezentativac, rado igrao basket na Želovom, pa se i požalio.

„Dođeš, odigraš basket, izgubiš od nekih klinaca i po tri sata u bifeu čekaš svoj red“.

  Igrači Železničara su uglavnom kasnije prelazili u KK Borac, ali je bilo igrača koji se nisu odvajali od „Želovog“ dresa kao što su Radoslav Šljivić, Miodrag Marjanović, Tomislav Đelošević Ćamila. Sećajući se nekih prošlih vremena, sadašnji funkcioner čačanskog  Žela Miloš Bohinjac podvlači.

„U Čačku se od 1988. godine, a na inicijativu Dragana Kićanovića na terenu KK Železničar održava turnir u basketu koji nosi naziv po jednom od najboljih košarkaških trenera grada, Predragu Prevu Vučićeviću. odigrao jubilarni trideseti turnir koji od početka ni jednom nije prekinut. U ranijem periodu nije bilo igrača iz Čačka koji nije odigrao i ovaj memorijalni turnir u basketu. Prvi održani turnir su osvojili seniori koji su prestali aktivno da igraju košarku: Mirko Drobnjak, Miloš Bohinjac, Radivoje Živković i Vlade Androić“.

Takođe, na „Želovom“igralištu u prijateljskim utakmicama uvek su rado zaigrali prvotimci Partizana i Crvene zvezde. Želovci su se 2002. godine spremali da ugoste i slavni Panatanaikos, koji je predvodio najtrofejniji trener Evrope Željko Obradović koji je sa Zelenima pet puta pokorio Stari kontinent, ali se zbog loših vremenskih prilika utakmica ipak morala odigrati u Hali Borca.

Želovci su imali sjajan šut što potvrđuje i statistika datih poena po jednoj utakmici. Na listi košgetera vodi, ko bi drugi, do Kićan koji je na jednom meču, tad nije bilo trojki, dao čak 91 poen. Preko 40 poena po meču davali su Petronijević, Bohinjac, Medojević, Androić, Šljivić, Drobnjak, Z. Zelenović, Pavlović, Marjanović, Ćurčić, Lešević, Jovanović, Ječmenica...u dresu železničke reprezentacije Bohinjac je ubacio, na jednoj utakmici 127 poena.

I par rečenica o Želovom legendarnom lekaru, doktoru Ljubiši Dmitroviću. Od 1974. godine je lekar ovog kluba i svojevremeno je uveo puno savremenih inovacija u radu sa igračima. Doktor Ljubiša je čak sedam puta bio i oficijalni lekar mlađih reprezentativnih selekcija i sa tih akcija šest puta se vraćao u Čačak sa zlatnim medaljama. Imao je zadovoljstvo Dr. Dmitrović da sarađuje sa tadašnjim kadetima Divcem, Kukočem, Rađom, Sašom Obradovićem…kasnije Danilovićem, Komazecom, Alihodžićem. Sa Draženom Petrovićem i Dankom Cvjetičaninom, Beograđanin koji je sa suprugom Vecom radni vek proveo u Čačku, uzeo je srebrnu medalju.

Đ. M.