„Valjalo bi narodu dati pravicu ili konštituciju“
Ovih dana obeležava se 190 godina od donošenja prvog srpskog ustava – Sretenjskog ustava. Za ovaj najviši pravni akt se obično tvrdi da je bio „najliberalniji i prvi demokratski ustav u Evropi“. Važno je napomenuti da je taj ustav bio donet nakon jedne bune, praktično pod pritiskom starešinskog sloja. Odnosno, kako je napisao srpski političar i publicista Jaša Prodanović, iako je taj ustav „u stvari oktroisan, nije došao od vladaoca, nego je izvojevan od naroda“. Prvu vladavinu kneza Miloša Obrenovića (1815-1839) obeležile su razne lokalne bune koje su izbijale na svakih nekoliko godina, među kojima je najznačajnija bila Đakova buna iz 1825. godine. No, nijedna od tih buna nije urodila plodom, jer ih je autokratski nastrojeni knez lako ugušio. Pri tome je na Spasovskoj skupštini 1834. godine obećao da će sazvati veliku skupštinu kojom bi konačno bio usvojen ustav. Veliki srpski reformator Vuk Stefanović Karadžić je još 1832. godine u čuvenom pismu podsećao kneza da bi bilo dobro da se donese ustav: „Valjalo bi narodu dati pravicu, ili, kao što se u Evropi govori, konštituciju… da se odredi način praviteljstva i praviteljstvo da se postavi… da se svakom čovjeku osigura život, imanje i čast, da svak svoj posao koji nikome nije na štetu, može raditi po svojoj volji, i po svojoj volji živjeti; da svaki čovjek zna šta mu valja činiti, da se ne boji niti vas, niti ikoga drugoga, da niko nikoga ne može na silu natjerati da ga služi…“ Ipak, ta velika skupština još nije bila održana, te se spremala nova buna.
Početkom januara 1835. godine je u Kruševcu organizovana zavera protiv kneza, iza koje je najpre stajao Stojan Simić. Kada se zavera pretvorila u bunu, ulogu organizatora preuzeo je Mileta Radojković, serdar Rasinskog serdarstva. Podršku zaverenicima pružila je čak i kneginja Ljubica, što je bilo ključno za pobunu. Postojala su dva predloga – prvi, radikalniji, bio je da se podigne buna, da se na vlast dovede prestolonaslednik Milan i da se knez Miloš ubije; drugi, umereniji, bio je da se ipak sačeka Sretenjska skupština na kojoj bi knez bio primoran da donese ustav i zakone, a ukoliko odbije zahteve, onda bi se narod podigao na oružje. Preovladao je drugi predlog, iza kojeg je stajao Radojković, po kome je buna i dobila ime – Miletina buna. Ona je izbila na području Kruševca i Jagodine i ubrzo je stigla do Kragujevca, prestonice Srbije. Pobunjenici su sa naoružanim narodom postavili zahteve: da se uspostavi Savet i da se utvrde odnosi kneza i Saveta, da se garantuje bezbednost života i imanja svih građana i da se odredi visina poreza, koji neće suviše opterećivati narod. Pored toga, pobunjenici su nameravali da napadnu i Požarevac gde se knez nalazio, ali se od toga odustalo. Na kraju, Mileta Radojković je pristao da pregovara sa kneževim predstavnikom Tomom Vučićem Perišićem, posle čega je dogovoreno da se na Sretenje održi skupština na kojoj bi bio proglašen ustav. Na taj način je Miletina buna bila jedina u kojoj nije prolivena krv.
Rad na izradi ustava poveren je Dimitriju Davidoviću, pri čemu ga je knez savetovao: „Motri, kumašine, da se u čemu ne spotaknemo. Ti bar dobro znaš s kim mi imamo posla.“ Ustav je napisan za oko dvadesetak dana i bio je izglasan na Sretenjskoj skupštini u Kragujevcu 15. februara. Proklamovana je podela vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Ustav se sastojao od četrnaest glava i 142 člana, njime je svim građanima omogućena jednakost pred zakonom i sudom, zabranjen je kuluk (osim državnog) i proglašena je sloboda veroispovesti. Izuzetno značajan bio je član 118. kojim je zabranjeno ropstvo. Iako je bio „izvojevan od naroda“, uprkos demokratskim nastojanjima, Sretenjski ustav narodu nije dao pravo da suvereno vrši državnu vlast. Njime je bio samo ograničen knežev apsolutizam i knez je bio primoran da deli vlast sa Državnim savetom, dok je narod ostao u podaničkom položaju. Bez obzira na to, Sretenjski ustav nije bio po volji velikih sila, pre svega Osmanskog carstva, jer je Srbija težila da se postepeno oslobodi od turskog uticaja. Rusija i Austrija su se takođe pobunile, pa je ustav bio na snazi de facto 14 dana, a de iure 55 dana. Suspendovan je, jer je bio ocenjen kao liberalan i neprikladan za državni položaj Srbije.
Aktuelni režim Hulje bi se mogao opisati članom 15. Sretenjskog ustava: „Lice Knjaza Srbskog sveto je i neprikosnoveno; Knjaz neotgovara ni za kakvo djelo vladenija ni pravlenija, za koja odgovaraju ostale vlasti Srbske, svaka po svom otdeljeniju; zato ne može niko ni tužiti ni suditi Knjaza Srbskoga za ista djela, već nek traži pomenute vlasti, kojima je svako otređeno svoje djelo.“ No, „sveto i neprikosnoveno“ lice kneza Hulje je žestoko uzdrmano opštenarodnom pobunom kojoj se kraj još uvek ne vidi. Tu pobunu su pokrenuli studenti, a onda se narod u skoro čitavoj Srbiji podigao, šaljući poruku kako mu je dosta da trpi poniženja pod diktatorskim režimom dugim skoro 13 godina. Simbolično je što se baš u Kragujevcu na Sretenje okupljaju studenti, radnici, seljaci i poštena inteligencija iz raznih krajeva ove zemlje. Šta će posle toga uslediti, ostaje da se vidi.
Izvor: Aleksandar Nikolić, Društveni pokret „Plamen“