Naprednjački patriotizam
Kada je nekadašnji zamenik gradonačelnika Goran Vesić obećavao ogromne državne zastave u Beogradu, najveće na svetu, ljudi su se sa punim pravom pitali koliko bi taj izliv patriotizma koštao. Nismo navikli da Vesić i naprednjaci rade nešto, a da od toga nemaju materijalnu korist.
Da se iza patriotizma kriju i da im nije previše stalo do državnih simbola, naprednjaci pokazuju skoro svakodnevno.
Već je pisano o tome kako su se čačanski naprednjaci krili iza zastave tokom prtesta 26. januara. Iako simboličan čin, koji pokazuje pravu srhu naprednjačkog patriotizma –sakrivanje iza njega– sam čin je bio protivzakonit. Nisu uspeli da iskažu trunku poštovanja i zastavu podignu 20 centimetara kako se ne bi vukla po zemlji, čime su kršili Zakon o izgledu i upotrebi grba, zastave i himne. Da ih jednostavno nije briga za državne simbole pokazuje činjenica da je, pored toga što se vukla po zemlji, zastava bila postavljena naopako.
Slično nepoštovanje smo videli i na naprednjačkim mitinzima u Jagodini i Sremskoj Mitrovici. Nakon vatrenih patriotskih govora, megalomanskih ideja i borbe za očuvanje Srbije od imaginarnih separatista, naprednjaci su, umoreni jednočasovnim mahanjem, pobacali zastave i otišli kući. Znajući da ih čeka dug povratak kući nakon mitinga, možda nisu razmišljali o državnim simbolima, ali nisu baš morali da ih bacaju u kante i na ulicu gde su bile gažene. Na svom putu napred u budućnost nisu uspeli da se osvrnu iza sebe i vide lom koji su ostavili.
Istog dana je čak i jedna ozbiljna institucija kao što je vojska imala peh sa zastavom, kada se tokom počasnog artiljerijskog plotuna na Petrovaradinu zastava našla okrenuta naopako. Ministarstvo odbrane je optužilo vetar, ali se čini da do toga ne bi došlo da su zastavu podigli horizontalno, a ne vertikalno. Šta god da je uzrok, slika koja je obišla Srbiju imala je značajnu simboličku poruku– u mnogim vojnim tradicijama naopako podignuta zastava je znak za nevolju i krizu, a mi smo odavno u takvoj situaciji.
