Pesnik Nebojša Vasović laureat je Disove nagrade za 2025. godinu
Pesnik Nebojša Vasović laureat je Disove nagrade za 2025. godinu, kako je objavljeno na konferenciji za medije koja je održana 19. marta u Gradskoj biblioteci u Čačku.
Predsednik žirija za dodelu Disove nagrade prof. dr Milivoj Nenin pročitao je obrazloženje žirija, dok je Dejan Acović, član Odbora Disovog proleća, predstavio konkurse raspisane povodom 62. Disovog proleća, čije je programe najavila direktor manifestacije Marijana Lazić.
OBRAZLOŽENJE O DOBITNIKU DISOVE NAGRADE ZA 2025. GODINU
Ovaj tekst je napisao slučaj komedijant. (Tako se namestilo.) Mada je za sve kriv Marinko Arsić Ivkov.
U godinama sam kada poeziju jedva čitam. Zapravo čitam svega nekoliko pesnika. Pogađate: Nebojša Vasović je jedan od njih. (Ne tražim cele, lepe pesme. Dovoljan mi je i jedan originalan stih.)
Pred knjigama poezije osećam se kao Crnjanski u Rijeci, tokom Prvog svetskog rata, kada se prijavio u bolnicu – među epileptičare. (Pomagao je umornim lekarima da odvoje prave epileptičare od simulanata.)
Na pesme je sasvim zaboravio. Piše Crnjanski: „Ponavljati kako je rastanak tužan, kako je misao ljudska uzvišena, kako su zvezde krasne, kako je smrt, kao noć na kraju dana, sigurna? Ponavljati to u stihu, u metru, u tercini, u katrenu, u oktavi, u sonetu stolećima?
Zar to nije još ružnije nego epilepsija?”
Ponavljam: za sve je kriv Marinko Arsić Ivkov.
Ali, pre toga moram ponoviti priču o majstoru i učeniku iz jedne knjige Oskara Daviča. Naslov se lako pamti: Po zanimanju samoubica.
Reč je o tome da je učenik toliko naučio zanat da mu je majstor postao nepotreban. Sam je poželeo da ispeče ćup. Međutim, iako je radio sve što je radio majstor – kada bi ćup izvadio iz peći, ćup bi se raspao.
Majstor mu tek tada otkriva tajnu. Pre nego što ćup stavi u peć – mora da ga obavije svojim dahom.
Taj dah bunta, nepristajanja, prkosa; dah cinizma i ironije, koji drži sve Vasovićeve pesme na okupu, trebalo je da izdvojim. Da otkrijem ono po čemu je Nebojša Vasović – Nebojša Vasović.
Ali, tajna dosade je – kaže jedan drugi pisac – u želji da se sve kaže.
A ovo je delovalo tako jednostavno. Rekao sam već: za sve je kriv Marinko Arsić Ivkov. Prehvalio je moj tekst o Disu. Onako usput. Bački. Bez patetike.
To me je ponelo. I pomislio sam da ću sa nekoliko rečenica iz teksta o Disu ispričati priču o Vasoviću i tako se bezbolno izvući iz obrazloženja.
Već od naslova teksta („Disova izgnanstva”) stvar bi išla lako. Prirodno je da bih se prebacio na Vasovićevo izgnanstvo. Tu bih otvorio priču o tome da li postoji i dobrovoljno izgnanstvo… Povezao bih Disa i Vasovića i pričom koja je toliko uopštena, da ne znači ništa… Rekao bih da je i Vasović „elementarni, iskonski pesnik, da peva kao da prvi put vidi svet, sa onom autentičnom pesničkom začudnošću i naivnošću” kao i Dis.
Zar to nije jednako ružno kao i epilepsija?
Ali, umešao se u čitavu priču i slučaj komedijant i oblikovao ovo moje obrazloženje.
Naime, nekako u isto vreme dok su članovi većali (putem telefona i elektronske pošte) o dobitniku nagrade sa imenom Vladislava Petkovića Disa; dodeljena je i nagrada sa imenom Jovana Skerlića!
Priča iz 1911. godine o odnosu Skerlića i Disa opet je stavljena na dnevni red. Prirodno, uz tu priču ide i dodatak o odbranama Vladislava Petkovića Disa. Te, 1911. godine, tada mladi Svetislav Stefanović piše poletan, pomalo patetičan, ali oštar i odlučan tekst, „Čast i sloboda tvorcima”. Piše, možda i prvi manifest u srpskoj književnosti…
I tu bi tekst mogao i da se završi. No, tu bi se ovo obrazloženje rasulo kao onaj ćup, koji nije bio obavijen dahom svoga stvaraoca.
Jer, ključna teza u mom tekstu o Disu jeste da je pravi protivnik našeg junaka bio Bogdan Popović – mnogo više nego Jovan Skerlić. To sam pokušao da pokažem. Kao što sam pokušao da razbijem okamenjenu sliku o Disu.
A ovakvim obrazloženjem vraćam Skerlića u centar pažnje. Tu je paradoks ovog obrazloženja.
Ali, da učinim još jedan trzaj u svoju odbranu; zar nije paradoks i Vasovićevo oružje kojim se dosledno bori (ne samo u poeziji) protiv književnosti, koja ume da bude i starmala i preozbiljna i odviše patetična, jednom rečju: slaba.
(Uz saglasnost Miroslava Maksimovića i Aleksandra Kostadinovića obrazloženje sastavio: Milivoj Nenin)
BIOGRAFIJA
Nebojša Vasović je pesnik, esejista i književni kritičar. Rođen je 1953. godine u Kraljevu. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu na Grupi za jugoslovenske književnosti sa opštom književnošću 1978. godine. U Beogradu je radio kao slobodni umetnik: pisac, urednik, književni kritičar. Živi u Torontu (Kanada) od marta 1988. godine. Magistrirao je 1992. godine na Novom kalifornijskom koledžu u San Francisku. Autor je više desetina knjiga poezije, eseja, kritika i dnevnika.
Njegova poezija je zastupljena u mnogim antologijama, a prevođena je na španski, engleski, francuski, švedski, poljski, rumunski, mađarski, slovački, slovenački, makedonski i turski jezik. Dobitnik je brojnih nagrada i stipendija u zemlji i inostranstvu.
Izvor: Gradska biblioteka u Čačku