Zvučni top, medijska kakofonija i zavera ćutanja
Šta god se čulo tokom odavanja počasti novosadskim žrtvama na velikom protestu u Beogradu, verovatno nije ni blizu medijske buke kojom predstavnici vlasti pokušavaju da skrenu pažnju sa sebe. I dok novinari izveštavaju o potencijalnim zvučnim uređajima koji su uvezeni u Srbiju 2020. i 2022. godine, predsednik i nadležna ministarstva, kao u okviru nekog bizarnog društvenog eksperimenta, traže da im verujemo na reč više nego što verujemo sopstvenim očima i ušima.
Čini se da istinu nećemo saznati, barem dok ne dođe do promene trenutnog režima, jer je kakofoniji laži i (polu)informacija pridodata pretnja da će državni organi goniti svakoga ko uopšte pomene zvučni top. Međutim, same pretnje se ne tiču analize upotrebe zvučnih topova u drugim zemljama, koja nam može dati uvid u ono što se možda dogodilo, ali i ono što nas verovatno čeka. Jer ako se nekim čudom ispostavi da je predsednik ovog puta govorio istinu, ne znači da mu javnost nije dala ideju za suzbijanje nekih narednih protesta.
Prema navodima časopisa Popular Mechanics, Akustični uređaj dugog dometa (LRAD- Long-range acoustic device) razvijen je za potrebe američke vojske nakon terorističkog napada na ratni brod USS Cole u vodama nadomak Jemena 2000. godine. Vojska je tražila uređaj koji će ujedno omogućiti komunikaciju na velike daljine i neutralisanje neposredne pretnje. Zbog toga su ovi akustični uređaji postali popularni u borbi sa somalijskim piratima.
Nažalost, kako to biva, na civilnu upotrebu ove vojne tehnologije nije se dugo čekalo. Serija protesta širom sveta iz ranih dvehiljaditih naterala je mnoge policije da razmišljaju o alternativama pendreku i suzavcu. Ovo nije učinjeno iz humanih razloga, već u duhu kapitalističke racionalizacije našeg doba– kako da što manji broj policajaca rastera što veći broj demonstranata bez prevelikog zamora. Kako piše Guardian, u SAD-u se ovi uređaji već upotrebljavaju tokom protesta protiv samita G20 2009. godine. Iako na tom protestu nije bilo više od par stotina ljudi, američka policija nije propustila priliku da testira svoje novo oružje.
Nakon toga ovakvi akustični uređaji postaju sastavni deo policijskog arsenala tokom masovnih protesta u SAD-u 2014. i 2020. godine. Prema svedočenju učesnika tih protesta, žrtve ovog oružja nemaju mnogo načina na koje mogu da se zaštite. Pokrivanje ušiju rukama, ili korišćenje silikonskih čepića, pruža nedovoljnu zaštitu. Kako se čini najbolje je pokušati pobeći sa linije udara, pošto je u pitanju zvuk koncentrisan na određenom prostoru, ne toliko različit od snopa svetlosti reflektora.
Međutim, još jedna stvar može da se nauči iz američkog iskustva– nakon korišćenja zvučnog topa nailazimo na zaveru ćutanja nadležnih institucija. Presuda iz 2009. godine u korist čoveka koji je tvrdio da je od zvučnog topa zadobio trajno oštećenje sluha, zadala je opasan presedan za američku policiju. Nakon toga su ili negirali upotrebu ovakvog oružja, ili su tvrdili da je ono korišćeno za komunikaciju sa demonstrantima na većoj udaljenosti. Problem se javlja što je, barem tih prvih godina, upotrebu bilo teško dokazati, pa se sve svodilo na nama dobro poznat sukob između vere (u policijska saopštenja) i ličnog iskustva.
Ne teši ni činjenica da upotreba zvučnog topa nije jedino sredstvo sa kojim su policije širom sveta ekperimentisale zadnjih decenija. Tokom protesta u Vašingtonu 2020. godine zvaničnici američke Nacionalne garde zahtevali su upotrebu tzv. „toplotnog zraka“ (ADS-Active Denial System) koji funkcioniše tako što zagreva površinu na koju je uperen, što može dovesti do ozbiljne iritacije kože ako se upotrebljava na ljudima.
Samim tim ovo je jedna od retkih situacija u kojoj možemo biti zahvalni što Srbija kaska za svetskim trendovima, osim ako se u međuvremenu Vlas(t)i ne dosete svih sredstava, pored onih akustičnih, koja su na raspolaganju policiji širom sveta.
Izvor: Novi Magazin
Autor: Marko M. Ćurčić